Obaveza izdavanja elektronskih faktura od 1. januara 2023 | Paragraf Lex (2024)

Od 1. januara 2023. godine počinje puna primena Zakona o elektronskom fakturisanju ("Sl. glasnik RS", br. 44/2021, 129/2021 i 138/2022 - dalje: Zakon ili ZEF), od kada počinje i primena izmena i dopuna ovog Zakona.

Najvažnija pitanja u vezi sa početkom treće i konačne faze Zakona, jesu KO ima obavezu da se registruje na SEF i u vezi sa tim da izdaje e-fakture, KOME se obavezno šalju e-fakture od 1. januara 2023. godine, kao i pitanje KADA, odnosno u vezi sa kojim isplatama se šalju e-fakture.

U nastavku ćemo detaljnije analizirati pomenuta pitanja, sa osvrtom na specifične situacije koje su se izdvojile u praktičnom tumačenju odredaba Zakona i njihovih izuzetaka, uz tabelarni pregled najčešćih pitanja u vezi sa obavezom izdavanja e-faktura koji je dat na kraju teksta.

Ko je u obavezi da izdaje e-fakture od 1. januara 2023. Godine

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona definisano je da obavezu izdavanja e-faktura imaju:

• subjekti privatnog sektora po osnovu međusobnih transakcija;
• subjekt privatnog sektora po osnovu transakcije sa subjektom javnog sektora, uključujući i sve zahteve za isplatu ka subjektu javnog sektora;
• subjekt javnog sektora po osnovu transakcije sa subjektom privatnog sektora;
• subjekti javnog sektora po osnovu međusobnih transakcija, uključujući i sve zahteve za isplatu;
• poreski punomoćnik stranog lica u Republici Srbiji, u smislu propisa kojima se uređuje porez na dodatu vrednost, po osnovu transakcija sa subjektima privatnog i javnog sektora.

Iz citiranih odredbi proizlazi da je u cilju ispravnog tumačenja odredbi neophodno odgovoriti na sledeća pitanja:

• Ko se smatra subjektom javnog sektora?
• Ko se smatra subjektom privatnog sektora?
• Šta je transakcija?
• Šta je zahtev za isplatu?

Pored toga, izmenama i dopunama Zakona koje su u primeni od 1. januara 2023. godine u članu 2. stav 2. propisano je daobveznik poreza na prihod od samostalne delatnostiu smislu zakona kojim se uređuje porez na dohodak građanai obveznik poreza na dobit pravnih licau smislu zakona kojim se uređuje porez na dobit pravnih lica, osim subjekta javnog i privatnog sektora, prijavljuje se za korišćenje sistema elektronskih faktura pre podnošenja zahteva za isplatu subjektu javnog sektora.

Ovom odredbom je praktično proširen krug lica koja su dužna da se registruju na SEF i izdaju e-fakture, što će u nastavku biti detaljnije pojašnjeno.

Istim Zakonom su date definicije pojmova i to:

Subjekt javnog sektora je:

• Entitet koji pripada sektoru države(u smislu Zakona o budžetskom sistemu) i
• Javno preduzeće(u smislu Zakona o javnim preduzećima, nezavisno od toga da li je u obuhvatu sektora države)

Ujedno, precizirano je da se na Narodnu Banku Srbije primenjuju propisi koji se odnose na subjekte javnog sektora.

Subjekt privatnog sektora je obveznik PDV- lice koje je registrovano u PDV sistem.

Dobrovoljni korisnikje obveznik poreza na prihod od samostalne delatnosti u smislu zakona koji uređuje porez na dohodak građana i obveznik poreza na dobit pravnih lica u smislu zakona koji uređuje porez na dobit pravnih lica, osim subjekta javnog i privatnog sektora, koji se u skladu sa ovim zakonom prijavio za korišćenje sistema elektronskih faktura.

Dakle, dobrovoljni korisnici mogu biti ona lica koja ispunjavaju kriterijume da se smatraju obveznikom poreza na prihod od samostalnih delatnosti (preduzetnik) i obveznikom poreza na dobit pravnih lica (pravna lica), koja nisu obavezni korisnici.

Na dobrovoljnog korisnika sistema elektronskih faktura se primenjuju odredbe ZEF koje su predviđene za subjekte privatnog sektora. To znači da sve što je propisano kao obaveza (ili pravo) subjekta privatnog sektora odnosi se i na ona lica koja su se dobrovoljno registrovala, iako za to nisu bili obavezni - o čemu će naknadno biti više reči.

Osim prethodno navedenih subjekata, obavezni korisnik je iporeski punomoćnik stranog pravnog lica- a tu se misli da je obavezni korisnik sistema elektronskih faktura i ono strano lice koje se u Srbiji registrovalo za PDV (kao i drugi subjekti privatnog sektora) i shodno tome ima poreskog punomoćnika, koji će u njegovo ime izvršiti registraciju, izdavati račune i obavljati druge propisane obaveze za strano pravno lice.

Dakle, kada imamo u vidu na koje subjekte se odnosi Zakon, proizlazi da ova lica u međusobnim transakcijama imaju obavezu izdavanja elektronske fakture.

Pored toga, kada bilo koje od navedenih lica ima zahtev za isplatu ka subjektu javnog sektora, pa čak i kada taj zahtev ne proizlazi iz transakcije (ugovorenog prometa dobara i/ili usluga), dužna su da izdaju e-fakturu ovom subjektu javnog sektora. Ista takva obaveza predviđena je i za ona lica koja nisu obavezni korisnici (jer se ne smatraju subjektima javnog ili subjektima privatnog sektora), a koji se smatraju obveznicima poreza na prihod od samostalnih delatnosti ili poreza na dobit pravnih lica onda kada imaju zahtev za isplatu ka subjektu javnog sektora, a tada su ova lica (preduzetnici i pravna lica) dužna da se registruju kao dobrovoljni korisnici.

U skladu sa prethodno navedenim, obaveza izdavanja elektronske fakture postoji u sledećim slučajevima:

Slučaj 1)

Slučaj 2)

Dakle, odgovor na pitanje kada postoji obaveza izdavanja e-fakture od strane korisnika SEF zavisi od toga ko je na strani primaoca, tj. isplatioca. Kada su na strani primaoca subjekti privatnog sektora, uključujući i dobrovoljne korisnike, njima drugi korisnici izdaju e-fakture samo po osnovu transakcija, a to se suštinski odnosi na promet dobara i usluga, a kada su na strani primaoca subjekti javnog sektora, njima se e-fakture šalju i za transakcije (promet dobara i usluga), ali i za druge zahteve za isplatu, o čemu u nastavku dajemo detaljniju analizu.

Napominjemo da samo navedeni subjekti, tj. subjekti javnog sektora, subjekti privatnog sektora i dobrovoljni korisnici u prethodno prikazanim situacijama izdaju e-fakture, dok druga lica - npr. preduzetnici ili pravna lica koji nisu u PDV sistemu (ne smatraju se subjektima privatnog sektora), a nemaju zahteve za isplatu ka subjektima javnog sektora i nisu se registrovali na SEF, nisu dužni da izdaju e-fakture subjektima privatnog sektora, kao ni dobrovoljnim korisnicima, niti licima koja nisu korisnici SEF.

U kojim situacijama se izdaju e-fakture?

Kao što smo prethodno videli, e-fakture se u skladu sa Zakonom izdaju po dva osnova i to:

1) Transakcije - između korisnika SEF i

2) Zahtev za isplatu ka subjektu javnog sektora - od strane obaveznih i dobrovoljnih korisnika SEF, ali i od strane onih koji su dužni da se registruju na SEF zbog takvih zahteva (preduzetnici i pravna lica).

Kada su u pitanju transakcije, Zakonom je data definicija pojma i to na sledeći način:

"Transakcija" je transakcija sa naknadom, odnosno transakcija bez naknade između subjekata javnog sektora, između subjekata privatnog sektora (misli se i na dobrovoljne korisnike), odnosno između subjekta javnog sektora i subjekta privatnog sektora (misli se i na dobrovoljne korisnike),koja se odnosi na isporuku dobara, odnosno pružanje usluga, uključujući i avansno plaćanje.

Kao što se vidi iz definicije, pod pojmom transakcije se podrazumeva isporuka dobara ili pružanje usluga, uključujući i avans za navedeni promet. Ono što je od početka relevantno pitanje jeste da li se ovaj pojam prometa dobara i usluga oslanja na pojam prometa koji je definisan Zakonom o porezu na dodatu vrednost ili je pojam iz ZEF širi - uključuje i ono što se ne smatra prometom dobara i usluga.

Premda je ovo pitanje još uvek otvoreno, iz određenih tumačenja Ministarstva finansija, kako zvaničnih, tako i nezvaničnih, zaključuje se da se na pitanja koja se odnose na obavezu izdavanja e-fakturapo osnovu transakcijaizmeđu korisnika sistema elektronskih faktura, oslanjaju na pojam prometa dobara i usluga iz Zakona o porezu na dodatu vrednost.

Ipak, obaveza izdavanja ne zavisi od poreskog tretmana prometa, tj. čak i kada se radi o prometu koji je oslobođen PDV ili je izuzet od oporezivanja u smislu Zakona o PDV, a ukoliko se radi o transakciji između dva korisnika SEF, postoji obaveza izdavanja e-fakture.

Dakle, kada je na strani primaoca/isplatioca subjekt privatnog sektora, odgovor na pitanje da li se radi o transakciji i da li postoji obaveza izdavanja e-fakture, po pravilu se kreće od pojma prometa dobara/usluga iz propisa o PDV. Tako na primer - iako je u tehničkom uputstvu pomenuta poreska kategorija za izdavanje elektronskih faktura za višenamenske vaučere, neformalni stav predstavnika Ministarstva je da ne postoji obaveza izdavanja e-fakture za višenamenske vaučere kada su na strani primaoca subjekti privatnog sektora (kao i dobrovoljni korisnici), jer se izdavanje višenamenskog vaučera ne smatra prometom (pa je izveden zaključak da se ne smatra ni transakcijom).

Za razliku od prethodno navedenog, kada je na strani isplatioca subjekt javnog sektora (entitet koji pripada sektoru države ili javno preduzeće), njima ostali korisnici sistema (a pravna lica i preduzetnici koji nisu obavezni korisnici postaju dobrovoljni korisnici iz tog razloga), obavezno izdaju e-fakture ne samo za transakcije (promet dobara i usluga), nego i za druge zahteve za isplatu.

Zahtev za isplatu je dat kao veoma širok pojam koji nije bliže određen i izvesno proizvodi niz nedoumica. Prema našem tumačenju, ideja iza ovako propisane odredbe jeste da se uspostavi određeni uvid u isplate od strane javnih subjekata - kako po osnovu transakcija, tako i po osnovu drugih zahteva za isplatu. Ipak, otvoreno je pitanje šta sve uključuje ovaj pojam "zahtev za isplatu".

Prema nezvaničnim objašnjenjima nadležnih organa u pojam zahteva za isplatu ulaze zahtevi koji ne proizlaze iz ugovornog odnosa (prometa dobara i usluga), a neki od predočenih primera su: zahtev za naknadu štete, zahtev za refundaciju troškova (koja se ne smatra delom naknade za promet), zahtevi za isplatu po osnovu projekata koje subvencionišu subjekti javnog sektora (npr. opštine kod finansiranja projekta energetske efikasnosti), naknada koju snosi RFZO po osnovu nabavke lekova i medicinskih sredstava "na recept" i tome slično.

Pojam zahteva za isplatu uveden je izmenama i dopunama Zakona, ali on kao što smo rekli, nije bliže definisan i od samog početka doveo je do pitanja - da li ovaj pojam uključuje i zahteve za isplatu više ili pogrešno plaćenog poreza, zahtev za povraćaj PDV ili doprinosa. Odgovor na ovo pitanje je nedvosmisleno da ne postoji obaveza izdavanja e-faktura za navedene zahteve, odnosno da se pojam zahteva za isplatu u smislu Zakona ne odnosi na javne prihode, odnosno zahteve za koje je propisana druga procedura.

Iz navedenog se može zaključiti da je neophodno bliže uređenje pojma zahteva za isplatu, jer kada se nešto smatra zahtevom za isplatu ka subjektu javnog sektora, bez obzira na to što ne proizlazi iz prometa dobara i usluga, potrebno je izdati e-fakturu i to ne samo korisnici SEF, nego i obveznici poreza na prihod od samostalnih delatnosti i obveznici poreza na dobit pravnih lica koji nisu obavezni korisnici SEF, moraju da se registruju kao "dobrovoljni" korisnici da bi izdali e-fakturu za svaki zahtev za isplatu.

Ukazujemo na to da obveznici poreza na prihod od samostalnih delatnosti i obveznici poreza na dobit pravnih lica(preduzetnici i pravna lica), koji nisu obavezni korisnici SEF, nisu dužni da se registruju na SEF samo radi prijema faktura od subjekata javnog sektora, niti da bi izdavali e-fakture subjektima privatnog sektora (PDV obveznicima).

Izuzeci od obaveze izdavanja e-faktura i odstupanja od tih izuzetaka

Zakonom su izričito propisane situacije u kojima ne postoji obaveza izdavanja e-faktura, bez obzira na to što se radi o transakcijama među korisnicima SEF ili zahtevima za isplatu ka subjektima javnog sektora.

U vezi sa navedenim, odredbama člana 3. stav 2. Zakona propisano je da obaveza izdavanja elektronske fakture ne postoji za:

• promet na malo i primljeni avans za promet na malou skladu sa zakonom koji uređuje fiskalizaciju;
• ugovornu obavezu usmerenu prema korisnicima sredstava izmeđunarodnih okvirnih sporazuma;
• nabavku, modernizaciju i remontnaoružanja i vojne opreme, nabavku bezbednosno osetljive opreme,kao i sa njima povezanim nabavkama dobara i usluga, uključujući i zahtev za isplatu po osnovu ugovora koji ima odbrambene ili bezbednosne aspekte izuzetog od primene zakona kojim se uređuju javne nabavke;
• isporuku električne energije i uslugu preuzimanja električne energije u energetski sistem,osim isporuke električne energije za krajnju potrošnju;
• promet dobara i usluga bez naknade;
• transakciju po osnovu koje se plaćanaknada koja predstavlja javni prihodu skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem;
• zahtev za isplatutroškova i nagrada u sudskim i drugim postupcima, koji se isplaćuju iz sredstava suda, odnosno drugog organakod kojeg se vodi postupak, na osnovu odluke suda, odnosno drugog organa.

Prethodno su navedene situacije koje predstavljaju transakcije ili zahteve za isplatu i svakako da do istih može doći i svakodnevno dolazi i između korisnika SEF (obaveznih ili dobrovoljnih), ali kod njih ne postoji obaveza izdavanja e-faktura.

Činjenica da se neki PDV obveznik bavi isključivo prometom za koji je propisan izuzetak od obaveze izdavanja e-faktura, npr. PDV obveznik koji vrši promet na malo, ne znači da to lice nije obavezni korisnik SEF. Svi PDV obveznici su dužni da se registruju na SEF, bez obzira na to da li će za svoj promet izdavati e-fakture ili su od ove obaveze izuzeti. On i dalje ima obavezu evidentiranja PDV u SEF (kada je to propisano Zakonom), kao i prijema e-faktura koje šalju drugi korisnici SEF.

Odstupanje od navedenih pravila kod prometa na malo

Prethodno smo naveli kada u skladu sa Zakonom ne postoji obaveza izdavanja e-faktura. Jedan od važnih izuzetaka, koji će se u praksi najčešće sretati, jeste promet na malo u smislu Zakona o fiskalizaciji.

Podsetimo, prometom na malo u smislu Zakona o fiskalizaciji smatra se promet dobara i usluga fizičkim licima, kao i promet u maloprodajnim objektima (bez obzira na to ko je kupac/primalac usluge). U vezi sa tim, maloprodajnim objektom smatra se svaki poslovni prostor i poslovna prostorija koji se primarno koriste za promet dobara i pružanje usluga fizičkim licima, kao i sedište obveznika fiskalizacije koji vrši promet na malo preko interneta putem daljinske trgovine.

Dakle, izuzetak od obaveze izdavanja e-faktura, kako je propisan u Zakonu, odnosi se na svaki promet na malo, bez obzira na to ko je kupac, kao i bez obzira na to da li se za taj promet na malo izdaje fiskalni račun ili je taj promet izuzet i od ove obaveze.

Međutim, od tog pravila postoje određena odstupanja, pa je ipak moguće imati e-fakturu za promet na malo.

Prvo odstupanjese odnosi na primenu člana 198a Pravilnika o porezu na dodatu vrednost ("Sl. glasnik RS", br. 37/2021, 64/2021, 127/2021, 49/2022 i 59/2022 - dalje: Pravilnik o PDV). Naime, ovim članom regulisana je procedura za izdavanje e-fakture u maloprodaji na zahtev subjekta javnog sektora, a ova procedura je propisana za one situacije kada subjekt javnog sektora ne može da izvrši plaćanje dok se zaduženje ne registruje na centralni registar faktura (dalje: CRF).

Ukazujemo na to da se u konkretnom slučaju (primena člana 198a Pravilnika o PDV) radi o izuzetku od pravila da se za promet na malo ne izdaje e-faktura, pa ovaj izuzetak treba usko tumačiti i ne treba izdavati e-fakture u onim slučajevima kada to nije neophodno, odnosno kada se plaćanje može vršiti i bez registracije zaduženja na CRF (lica koja vrše plaćanja sa poslovnih računa u bankama, plaćanja po predračunima, plaćanja u gotovini i slično).

Član 198a Pravilnika o PDV ne propisuje obavezu izdavanja e-faktura svim pravnim licima u maloprodaji. Čak ne propisuje ni obavezu izdavanja e-faktura svim subjektima javnog sektora, niti to da svi subjekti moraju da traže izdavanje e-fakture. Ova odredba predstavlja proceduru koja se treba tumačiti kao izuzetak i to samo onda kada je zaduženje iz maloprodaje potrebno registrovati na CRF (do uspostavljanja tehničkih mogućnosti da se zaduženje direktno iz maloprodaje registruje na CRF).

Drugo odstupanje, koje nije izričito propisano, ali koje proizlazi iz tumačenja Pravilnika o PDV, odnosi se na one situacije kada se promet na malo vrši od strane jednog korisnika SEF, drugom korisniku SEF, a da za to ne postoji obaveza izdavanja fiskalnog računa ili se fiskalni račun ne smatra računom u smislu Zakona o PDV.

Da pojasnimo, postoje slučajevi kada promet na malo vrši subjekt privatnog sektora (PDV obveznik) u maloprodajnom objektu drugom PDV obvezniku, ali ne postoji obaveza izdavanja fiskalnog računa (npr. delatnost telekomunikacija - prodaja dopuna u maloprodajnom objektu). Tada lice koje vrši promet ne izdaje fiskalni račun, ali je dužno da izda račun za izvršeni promet u skladu sa članom 42. Zakona o PDV i tu se postavlja pitanje da li taj račun mora da bude e-faktura ili može da bude "običan" račun izdat izvan SEF, kao i ranije (u papirnoj formi, putem mejla ili slično). Nezvaničan stav Ministarstva finansija, iako ovo nije izričito propisano, jeste da u situacijama kada se promet na malo vrši između dva korisnika SEF, a u skladu sa propisima o fiskalizaciji ne postoji obaveza izdavanja fiskalnog računa, treba izdati e-fakturu.

Isti princip se primenjuje i na one slučajeve kada se za promet na malo izda fiskalni račun, ali je Pravilnikom o PDV propisano da se takav fiskalni račun ne smatra računom u smislu Zakona o PDV, a to se konkretno odnosi na slučaj kada se promet na malo vrši imaocu korporacijske kartice.

Naime, kada jedan PDV obveznik vrši promet imaocu korporacijske kartice, odredbom člana 198. stav 5. tačka 2) Pravilnika o PDV, propisano je da se fiskalni račun koji se tada izdaje ne smatra računom u smislu Zakona o PDV. U tom slučaju se na kraju poreskog perioda storniraju fiskalni računi (izdaju računi refundacije) i izda jedan "zbirni" račun za celokupan promet u tom poreskom periodu. Kada su i prodavac na malo i kupac (imalac korporacijske kartice) korisnici SEF, taj "zbirni" račun na kraju poreskog perioda treba da bude e-faktura. Ni ovo nije izričito propisano, ali je takođe stav Ministarstva finansija da onda kada se fiskalni račun u maloprodaji ne smatra računom u smislu PDV propisa i kada je predviđeno izdavanje zbirnog računa, među korisnicima SEF, treba da se izda e-faktura.

Tabelarni prikaz najčešćih pitanja u vezi sa obavezom izdavanja e-faktura od 1. januara 2023. Godine

Napomene:

• Pod pojmom subjekta privatnog sektora se misli na PDV obveznike (koji nisu subjekti javnog sektora) i na dobrovoljne korisnike;
• Pod pojmom prometa dobara i usluga se misli na prometkoji nije izuzet od obaveze izdavanja e-faktureu smislu člana 3. Zakona o elektronskom fakturisanju. Nije od uticaja pitanje da li je taj promet PDV oporeziv, ni da li se primenjuje princip "obrnutog obračuna PDV";
• Pod pojmom "zahtev za isplatu" podrazumevamo zahteve za plaćanje koji se ne odnose na promet dobara i usluga, nego na drugu vrstu naknada kao što su: naknada štete, refundacija, potraživanje za uplatu sredstava prikupljenih od drugih lica i slično, ali ne odnosi se na javne prihode (poreze, doprinose itd);
• Preduzetnik/pravno lice izvan SEF - misli se na preduzetnike i pravna lica koja nisu u PDV sistemu, a nisu se registrovali kao dobrovoljni korisnici SEF.

* Izuzetak od pravila - primena člana 198a Pravilnika o PDV
** Nezvaničan stav Ministarstva finansija
*** Izvan SEF - do momenta izdavanja e-fakture subjektu javnog sektora, od tog momenta - primoran da se registruje kao dobrovoljni